U go­di­na­ma ži­vo­ta u in­ter­na­tu, i uče­nja na uni­ver­zi­te­tu u Mo­skvi, ni­je imao bli­skih pri­ja­te­lja, a bio je, prak­tič­no, da­le­ko i od svo­jih vr­šnja­ka, ta­ko da su nje­go­vim pri­ja­te­lji­ma po­sta­ja­le pa­met­ni­je že­ne. I ka­sni­je, po­sli­je pre­se­lje­nja iz Mo­skve u Pe­ter­burg, on na­sta­vlja da pi­še pi­sma i Ma­ri­ji Lo­pu­hi­noj, i Alek­san­dri Ver­ša­gi­noj, i Ani Sto­li­pi­noj, ot­kri­va­ju­ći im svo­ju du­šu i tra­že­ći od njih sa­vje­te. Sva­koj od pri­ja­te­lji­ca on je, kao po pra­vi­lu, po­sve­ći­vao sti­ho­ve, po­ne­kad i one naj­bo­lje, stva­ra­ju­ći u nji­ma od obič­nih, kon­kret­nih že­na svi­jet nad­zem­nih stra­sti. Ta­ko je na li­stu pa­pi­ra, is­pod pje­sme „Dr­vo”, po­sve­će­ne Ani Sto­li­pi­noj, na­pi­sao sle­de­ću po­sve­tu: „Mo­ja opo­ru­ka o dr­ve­tu is­pod ko­je­ga sam sje­dio sa A.S.: Sa­hra­ni­te me pod tim su­vim dr­ve­tom da bi dva li­ka smr­ti sta­ja­la pred va­šim oči­ma: ja sam pod tim dr­ve­tom vo­lio, i slu­šao ča­rob­nu ri­ječ „vo­lim”, ko­ja je gr­če­vi­tim po­kre­ti­ma po­tre­sa­la sva­ku ži­lu mo­ga sr­ca.”
Sa svim bli­skim že­na­ma, za­lju­blje­nim i vjer­nim pri­ja­te­lji­ca­ma, iz­u­zi­ma­ju­ći kne­gi­nju Ma­ri­ju Šar­ba­to­vu, on se upo­znao za vri­je­me ško­lo­va­nja u Mo­skvi. Čak sa svo­jom po­sled­njom lju­bav­ni­com Ka­tenj­kom Bi­ho­vec, on se pr­vi put sreo i upo­znao kod svo­je tet­ke u Mo­skvi. Tim pri­je što mu je rod­na Mo­skva bi­la dra­ga. Pe­ter­burg je bio za ba­lo­ve, za voj­nu na­u­ku i slu­žbu, za mu­ška za­ba­vlja­nja, a sve osta­lo: pri­ja­te­lji, pri­ja­te­lji­ce, bli­ski i vo­lje­ni, bi­li su u Mo­skvi.
Ta­ko se i do­go­di­lo da su se tri naj­ve­će i naj­dra­ma­tič­ni­je lju­bav­ne isto­ri­je de­si­le jed­na za dru­gom, ili go­to­vo isto­vre­me­no, u Mo­skvi, od 1830. do 1832. go­di­ne. Ka­da se da­na­šnji ljer­mon­to­lo­zi ču­de ka­ko je pje­snik mo­gao pi­sa­ti nje­žna pi­sma u isto vri­je­me ne­ko­li­kim lje­po­ti­ca­ma, oni za­bo­ra­vlja­ju sop­stve­nu mla­dost. Dok je još sve ne­iz­vje­sno, i jed­na je dje­voj­ka do­bra, li­je­pa i pri­vlač­na, i dru­ga, i tre­ća... A po­tom će već do­ći vri­je­me iz­bo­ra.
Lju­bav­ni od­nos, na pri­mjer, sa N.F. Iva­no­vom, već se po­la­ko ga­si, ali po­či­nje ba­vlje­nje Va­renj­kom Lo­pu­hi­nom. A on­da, go­to­vo isto­vre­me­no, tu, ne­da­le­ko od Se­red­ni­ko­va, gdje je mla­di pje­snik pro­vo­dio od­mor, sre­ta se sa mla­dom cr­no­o­kom lje­po­ti­com Je­ka­te­ri­nom Su­ško­vom. Pje­snik ni sam još ni­je znao ko­joj od njih da­ti pred­nost, i ko­ja će nje­mu da­ti pred­nost, ali se za­ba­vljao sa sva­kom.
A on­da su po­če­li ljer­mon­tov­ski mo­skov­ski bur­ni da­ni lju­ba­vi sa pre­li­je­pom Ktenj­kom Su­ško­vom.
Po­znan­stvo se do­go­di­lo u pro­lje­će 1830. go­di­ne. Lje­to te go­di­ne Su­ško­va je pro­vo­di­la u Pod­mo­sko­vlju, na ima­nju Bolj­ša­ko­vo, i če­sto je po­sje­ći­va­la Se­red­ni­ko­vo, gdje je ta­da od­mor pro­vo­dio Ljer­mon­tov. Li­je­pa, pa­met­na i iro­nič­na Su­ško­va po­sta­la je pred­met in­te­re­so­va­nja i mla­da­lač­ke za­ba­ve Ljer­mon­to­va. Za nje­no ime je ve­zan ci­klus sti­ho­va iz 1830. go­di­ne, po­sve­ćen ne­po­di­je­lje­noj lju­ba­vi. Je­ka­te­ri­na Alek­san­drov­na Su­ško­va, po maj­či­noj li­ni­ji je od drev­ne po­ro­di­ce Dol­go­ru­kih. Ali osim po­ri­je­kla od po­zna­te po­ro­di­ce, kod nje ni­je bi­lo vi­še ni­če­ga. Otac se sa maj­kom vje­či­to sva­đao, tu­kli su se sve do sa­mog ras­ki­da. Od de­se­te go­di­ne Su­ško­va je ži­vje­la u do­mu svo­je tet­ke. Je­ka­ta­ri­na Alek­san­drov­na je mo­gla svo­ju sud­bi­nu i svoj ži­vot da sre­di sa­mo ako se uspje­šno i iz ra­ču­na uda. Za­to je mla­da lje­po­ti­ca ima­la na­vi­ku da gle­da na mu­škar­ce pre­ko ni­ša­na. Vje­ro­vat­no je, u po­čet­ku, njoj bio smi­je­šan u nju za­lju­blje­ni dje­čak sa ko­jim se ona upo­zna­la kod svo­je se­stre od stri­ca Sa­še Ver­ša­gi­ne u Mo­skvi. „Me­ni je osam­na­est go­di­na i ja već dvi­je go­di­ne iz­la­zim u na­rod – go­vo­ri­la je ona Ljer­mon­to­vu – a vi još uvi­jek sto­ji­te na pra­gu tog svi­je­ta i ne­će­te ga usko­ro pre­ko­ra­či­ti.” Nje­ga je bi­lo mo­gu­će po­sla­ti u po­lje po cvi­je­će, da ne­ko­me ne­što od­ne­se, pre­da ce­du­lji­cu i slič­no. Uosta­lom ona je i svoj šarm pro­vje­ra­va­la na tom dje­ča­ku. To je ona, po­tom, u svo­jim me­mo­a­ri­ma sve ro­man­ti­zo­va­la, jer on je po­stao ve­li­ki ru­ski pje­snik. Uosta­lom, nje­ni za­pi­si za­slu­žu­ju naj­ljep­še ri­je­či, jer su na­pi­sa­ni u vri­je­me ka­da Mi­ha­il Jur­je­vič još ni­je bio ta­ko mno­go po­znat, i uglav­nom su svi isti­ni­ti, ma­da je ona, na­rav­no, pre­u­ve­li­ča­va­la svoj zna­čaj, i svoj uti­caj na pje­sni­ka.
„Ljer­mon­tov je či­tao na­glas svoj „Kav­ka­ski za­ro­blje­nik”, a Da­šenj­ka ga je slu­ša­la sa na­preg­nu­tom pa­žnjom. A kad je on iz­go­vo­rio sti­ho­ve „Ka kre­ve­tu usa­mlje­nom/Mla­di i cr­no­o­ki Čer­kez/Ni­je se pro­kra­dao u ti­hoj no­ći”, ona je sa su­za­ma u oči­ma uz­vik­nu­la: „Ču­de­sno! Sjaj­no, Ah za­što ja ne mo­gu ne­što bo­lje od to­ga da ka­žem!” Mi smo se svi ki­ko­ta­li, i ma ko­li­ko da ni­je­smo bi­li ni­šta kri­vi, mi smo in­stink­tiv­no osje­ća­li da je si­ro­ta Da­ša kle­ve­ta­la sa­mu se­be. Po­sli­je sva­kog či­ta­nja za­po­či­nja­le su igre, ali ne buč­ne da ne bi­smo uz­ne­mi­ra­va­li sta­ri­cu. U to­me se iz­dva­jao Ljer­mon­tov. On je pred­lo­žio da sva­ko od pri­sut­nih ka­že ne­što, u sti­ho­vi­ma ili u pro­zi, što bi od­go­va­ra­lo da­tom mo­men­tu. Ljer­mon­tov se uvi­jek od­li­ko­vao zlom mi­šlju i oštrim je­zi­kom. I mi smo se, ma­da sa stra­hom, slo­ži­li da ču­je­mo nje­go­ve su­do­ve. On je po­čeo od Sa­šenj­ke:
Što joj mo­že­mo sti­ho­vi­ma re­ći?
Me­ni je isti­na vred­ni­ja od sve­ga,
Bez raz­mi­šlja­nja ka­žem: dra­ža si od svih,
A kad raz­mi­slim, re­ći ću to isto.
(Na­sta­vi­će se)